ПРОЛЕЋЕ

Кад са брда крену воде,

Снег се топи, зима оде.

Кад процвета прво цвеће,

Долази нам тад пролеће.

 

На планини снега има,

Не посустаје сликарка зима.

Бежи зимо, све ти џаба

Помаља се висибаба.

Трешња почела да цвета

То је радост сваког детета.

Заборављена спава соба,

Пролеће је ливадско доба.

Цвеће спрема леп нам дар,

Пчела сакупља нектар.

Светлост сунца и сласт меда,

Ту је све што нама треба.

Јелена Пауновић, ученица шестог разреда

 

МОЈА ШКОЛА

            Спуштајући се кроз шуму, низ пут утабан маленим гуменим чизмама, размишљао сам о мојој школи. Место у ком сам провео велики део свог невеликог живота не личи баш на сваку другу школу.

            Моја школа, која носи име по Светозару Марковићу, великом књижевном критичару и филозофу налази се у месташцу Ковиље. Она је једна од најстаријих школа на територији ивањичке општине. После свих генерација које су у њој стекле подлогу да се успешно запуте у живот, у школи је остало ученика толико да стану у један омањи разред. Ја сам једно време био сам у разреду, али то ми није сметало. Имао сам све наставнике само за себе и могао сам да питам и добијем одговоре у вези са сваким градивом које ме је занимало. Школа је старија и мање модерна него оне у граду, али имамо све што је потребно. Некада је то много више и значајније од најновијих техничких достигнућа која би се могла користити у настави. Имамо живу реч, добар савет, слогу и дружење. Као таква, моја школа одолева и времену и људима. Сакривена је у долини иза хука реке Ношнице. Пре него што се стигне до школе наилази се на манастир познат по причи о монаху и вуку. Долазак до школе није лак ни нама ни наставницима, али упорношћу и трудом и једних и других школа опстаје. Зиме су тешке. Лепо је када дође пролеће па када са наставницима заједно после школе играмо одбојку или кошарку. Једина мана моје школе биле би оцене.  Да су бар наставници попустљивији. Или да нас је више у разреду па да до мене не може да се стигне. Највише волим припремање приредби. Школа тада добије неки посебну, свечану ноту. Свако од нас добије задужење. Када дође дан извођења прикупе се родитељи и наставници као публика. Школски  под се  тада преобрати у  даске које живот значе и  ја замишљам да сам на правој сцени. Тиме ми моја школа помаже.

            На њеним даскама уграђеним у шкрипави под, ја ослушкујем време. На тој сцени учим како се хода кроз живот, усвајам знања из књига као и она друга која не могу да стану у књиге. Моја школа је огњиште чија ватра знања се не гаси. Грејаће многе друге генерације које ће доћи после нас и које ће ову школу доживљавати као свој дом.

Часлав Кривокућа, ученик осмог разреда

 

ПРИЧА ЈЕДНЕ ШКОЛСКЕ КЛУПЕ

            Од када је света и века познато је да клупе не причају јер ко зна шта би се од њих већ могло чути. Размишљајући о томе учини ми се да сам чуо неке гласове. Ослушнуо сам мало боље.

            Клупа је била јако увређена јер нисам веровао у њену способност говора. Била је сва црвена од беса понављајући како она чува све моје тајне, од заљубљивања у Софију до преписивања формула из математике. Кад сам се повратио од шока, упитао сам клупу зашто је ћутала до сада. Она ми рече да није имала потребе да говори јер сам увек био са њом. Знала је оно што ни ја нисам знао – да ми се спрема одлазак. Причала ми је дуго и стрпљиво. На њеном дрвеном лицу изрезбареном дечијим лудоријама заискрила би нека суза. Рекла ми је како ћу упознати нове другаре, нарочито ћу се спријатељити са девојчицом из мог разреда. Мислим да је ту погрешила. Јелена и ја не бисмо саставили три дана заједно. На тренутак смо се вратили у прошлост да бих послушао причу по којој је млади радник школе у учионицу унео свеже офарбану лепотицу зелене боје. Деца су се радовала, а клупа је размишљала где је доспела. На крају је и она била радосна. Ћутала је и сакупљала мноштво прича, а сама је ћутала. Све до данас. Нисам ни знао да се селимо. Клупа је чула разговор моје мајке и наставнице. Нису имали посла у граду. Од све деце баш мени је одлучила да се обрати. Питао сам се чиме сам баш ја заслужио ту пажњу. Можда сам је штедео више но остали, очистио је и избегавао да дубим њено глатко лице. Узвратила ми је пажњом која би свако дете изненадила.

            Одселио сам се, али сам са собом понео тајну која је само мени откривена. Можда би ми се други смејали да сам им испричао своје искуство. Можда су заборавили како трамваји спавају, па зашто онда клупе не би проговориле.

Горан Косић, ученик шестог разреда